Mali čovek što živi u mojoj kanti

[Miloš K. Ilić]

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe…

Banana nije bila neka. Sva žućkasta i puna crnih tumora. Želja da je ne gledam, prevazišla je mrzovolju i dosadu. Stoga sam prišao kanti. Jednoj od onih koja se otvara na papučicu u svom dnu. U njoj nije bilo nagomilanog đubreta pred eksploziju. Sačekao me je mali čovek što je pružao ruke ka meni i vikao: "Dodirni me!" Nisam znao šta da radim. Čovečuljak je grabio kandžicama kao lud. Hteo me je dohvatiti po svaku cenu. Drao se: "Dodirni me! Dodirni me!" na svakih pet sekundi, što uopšte nije podsećalo na naredbu već na moljakanje. Odmahnuo sam glavom, bacajući koru na malog. Ovaj se iskobelja iz žute hobotnice. Oči nakrivi u dva tužna luka.
"Ne!", uzviknuo sam.
Čovečuljak zaplaka, pa raspali glavom o plastičnu utrobu kante. Nisam se trudio da ga zaustavim, pa je nastavio da udara. Radio je to sve dok sićušna krv nije potekla iz nozdrva, čela i napuklih kapaka. Čovečuljak pade mrtav i ja se osetih praznim.